.jpg)
Oren: Dobar dan, dobro došli u novi serijal o životu. Sa nama je Rav Lajtman, Norvit i Nica. Norvit je pisihijatar, ona radi sa parovima. Nica radi kao kouč, privatno. Danas smo ovde da razgovaramo o tome kako da unapredimo naše živote. U životu osećamo razne probleme, u porodici, raznim aspektima života, u međuljudskim odnosima i pokušaćemo da vidimo kako možemo da unapredimo te odnose, da unapredimo naše živote. I danas ćemo se u našem razgovoru fokusirati na izgrađivanje odnosa među parovima. Razgovarali smo već o tome. I Norvit, da li nam možete ispričati o nekom posebnom slučaju kako bi smo mogli da ilustrujemo problem koji postoji između parova, kako bi naučili neke nove alate u rešavanju problema.
Norit: Živela sam sa osobom, godinama smo živeli u istoj kući, sve je bilo u redu, bilo je tu uspona i padova. Čekali smo da dođe momenat kada ćemo videti da li ćemo se vezati ili ne, odnosno venčati. Familije su to očekivale jer smo živeli zajedno 3 godine.
Lajtman: Pa šta su očekivali - već ste bili zajedno.
Norit: Očekivali su da mi oformimo našu porodicu, kako bi smo podigli naš odnos na viši nivo. I da napravimo nekakvu vezu a ne da budemo samo dvoje ljudi koji žive u istom stanu. Da napravimo porodicu.
Lajtman: U čemu je razlika?
Norvit: Delili smo sve i živeli u istom stanu.
Lajtman: Šta vam je nedostajalo?
Norvit: Papir, venčanje...
Lajtman: Venčanje se organizuje zbog rođaka.
Norvit: Što smo više pričali o venčanju i pripremali se za njega, primetila sam da on oseća veliki pritisak, uplašio se. I ponekad bi imao običaj da ode negde, dok konačno na kraju nije raskinuo sa mnom. Posle kratkog vremena se vratio i ponovo smo zajedno ali on ne želi da se obaveže, ne želi ni da priča o tome. On želi da mi budemo zajedno ali ne želi da se venčamo. On želi da samo nastavimo ovako kako jeste. Sigurna sam i znam da me voli. Ali to je paradoks. Ja želim da se ostvarim kao majka, želim da napredujem u životu. I njegov nedostatak volje, da se obaveže meni predstavlja poteškoću. Ono što me je zaista iznenadilo jeste da kada smo mi raskinuli, moji bliski prijatelji, koji su takođe bili u vezi su doživeli isto. Posle nekog vremena ona je isto shvatila da njen partner nije ozbiljan u svojim namerama. I pokušala sam da utvrdim gde leži uzrok tog problema. Zašto ljudi ne mogu da se obavežu na brak, a mogu da se obavežu da rade.
Lajtman: Sve obaveze koje ljudi imaju nisu večne. Ovde se on obavezuje na nešto od čega ne može da pobegne, oseća se da je zarobljen, kao da je u unutrašnjem zatvoru, iz koga se ne može pobeći. On kao dete, kao muškarac, doživljava sebe kao slobodnog. Oseća se kao da njegova majka stoji u pozadini i gleda, on trči ispred nje i smeška se. I on je slobodan trči po polju i onda se vrati majci, zagrli je, kaže da je gladan, ona mu pere odeću, hrani ga. I radi sve za njega, to je za njega dom. Svaki momenat on može da ide gde god hoće, ima svoj život, dođe kući i primljen je sa toplinom, ljubavlju. A ovde, oseća da ti nešto duguje, ali još uvek ima neku slobodu, vrata koja su otvorena u pozadini (prim.prev. kada se radi o vezi bez venčanja). Međutim, kada se ta vrata zatvore i kada iza njega stoji zid, to je vrlo teško, za prihvatiti. Ovo vam govorim iz svog unutrašnjeg osećaja, i znam i kako se drugi muškarci osećaju. To je nešto čega se oni vrlo plaše. Kasnije to prođe. To je kao neka unutrašnja prepreka, mi mislimo, u redu, nije kraj sveta, ali ta prepreka stoji. Postoje neki muškarci koji jednostavno ne mogu da pređu preko toga. Neki mogu, neki gledaju na društvo, neki su ljubomorni. Nekad postoji pritisak društva, obaveza koju on mora da ispuni kao član zajednice. I sve to ga natera da napravi taj korak.
Ali vidimo da kada gledamo sa strane prirode, to ostaje, nije moguće prevazići. U nekim prethodnim društvima i kulturama muškarac je uvek bio slobodan, mogao je da ide bilo gde u lov i boravi tamo neko vreme. Međutim dosta zavisi i od žene i od toga koliko mu ona daje taj osećaj slobode.
