LJUBAV ZNAČI DAVANJE SEBE DRUGIMA

Pitanje: Glavno pravilo u Bibliji jeste „Ljubi bližnjeg svoga kao sebe sama“. Šta to „kao sebe sama“ zaista znači? Da li sebe treba prvo da volim?

M. Lajtman:  Treba da otkriješ kako voliš sebe i da na tom nivou oformiš svoj stav prema bližnjem. To se zove „ustupak“ jer time što se ne obaziremo na sebe počinjemo da ugađamo drugima, zadovoljavamo ih i ispunjavamo. Težnja koja se razvija u nama, a usmerena je na to da ispunimo druge, naziva se ljubav za njih. Odnos ovakve vrste, uzajamna težnja jednih ka drugima, u čitavom društvu vodi ka večnom, srećnom životu.

Pitanje: Da li čovek mora da voli sebe?

M. Lajtman:  Čovek mora da voli sebe kako bi bio sposoban da se potpuno ujedini sa svim i ispuni sve postajući tako jednak Stvoritelju – najvećoj sili u prirodi.

Pitanje: Da li izraz „voli kao sebe sama“ treba da se prepravi u „voli sebe sama“?

M. Lajtman:  Ne, zato što u stvarnosti mi ne postojimo u nama samima već u drugima.

Pitanje: Znači, što više budem voleo ljude, više ću zadovoljstva početi da primam. 

M. Lajtman:  Tačno. Kada nadiđem sebe počinjem da otkrivam svoje pravo „Ja“, i to ne malog, ružnog, egoističnog čoveka već ono svoje „Ja“ koje zaista postoji izvan mene. Vidim sebe kao projekciju cele prirode, čitavog svemira. I takvo je moje „Ja“ ukoliko je takav moj odnos prema svemu.

Pitanje: Da li ću, da tako kažem, osećati sve osete koji postoje izvan mene – one koji su u drugim ljudima, u životinjama, u prirodi?

M. Lajtman:  Ovo sam „Ja“. Ovo je moje! Drugim rečima, kada čovek stvara takav odnos prema svetu izvan sebe, on shvata zašto je stvoren kao egoista – u cilju toga da nadiđe sebe, da dậ sebe drugima i time otkrije sebe. Shvatajući ovo pravilno i iskreno čovek će osetiti da je i njegovo postojanje isto kao i trajanje cele prirode – večno i savršeno. Ovo je glavni i sveukupan zakon prirode i mi ćemo u svakom slučaju dostići ovo stanje, ukoliko ne u ovom, onda u narednom životu.

Pitanje: Da li je to ljubav?

M. Lajtman: To je osećaj apsolutne ljubavi koji bi trebalo da se stvori u najuzvišenijem i ujedno najiskvarenijem delu prirode – čoveku. Tu leži sloboda čovekove volje – da shvati ovu potrebu što je brže moguće i da vidi da je nije zadovoljio pod pritiskom narastajuće krize, već svojom slobodnom voljom. Sada je naš glavni zadatak da ka drugima širimo znanje o uzrocima problema koji nas stižu, a koji se u nama ispoljavaju.  

Pitanje: Zar niko drugi osim Kabalista nije osetio pravu ljubav? Da li će doći dan kada će celo čovečanstvo spoznati ljubav?

M. Lajtman: Taj dan će doći; to bi trebalo da se dogodi za nekoliko decenija. Nadam se da ću videti poslednju fazu tog procesa, da se cilj ostvari za vreme mog života. Kabalista je čovek koji pravilno tumači zakone primanja (reč "Kabbalah" potiče od glagola „primati“), povezanosti, razumevanja i svega drugog što se javlja u prirodi između svih njenih delova. On dobija znanje iz sveta koji je skriven od nas, iz sveta nesebičnosti i davanja (ne iz sveta egoizma i primanja koji mi vidimo) i radi u saglasju sa tim znanjem.  Naravno, to su ljudi koji, primivši ovo znanje, mogu da rade praktičan rad i dosegnu pravi osećaj ljubavi, večnosti i savršenosti. Oni mogu da uđu u neke druge dimenzije svemira, u njegov drugačiji vid, gde se ljubav može osetiti u svom večnom trajanju. I moderna nauka traga za nekom drugom dimenzijom u kojoj svemir ne funkcioniše na način kako to naša egoistična čula zapažaju. Otkrovenje je nadohvat ruke – Kabala nam pomaže da se ono što pre i dogodi.

Izvor teksta: The wisdom of kabbalah