LJUBAV PREMOŠĆUJE SVE PREPREKE

Ljubav premošćuje sve prestupe (pogrešna dela)

IZVOR:

Oren: Ovde smo u studiju sa Rav Lajtmanom, Norvit, psihogom za odnose. Nicom, ona pomaže ljudima da lepše žive. Cilj naše serije je da se bavimo odnosima sa našim ukućanima, sa decom, sa susedima, na poslu, svugde gde su ljudi. Kako možemo život učiniti srećnijim? 

Rav Lajtman, u prethodnim diskusijama smo pričali o raznim problemima koje ljudi imaju. Svaka osoba ima svoj život, ima partnera, obično i decu, roditelje, poznanike, okružena je ljudima na poslu. Sav naš život se svodi na odnos sa drugim ljudima. Kao što znamo u korenu svih ljudskih problema, su odnosi sa ljudima koji ga okružuju.

Do ove tačke mi smo bili fokusirani na određene probleme koji su se dogodili između dvoje ljudi, nastavićemo da pričamo i o tome, ali hoćemo da damo malo saveta kako da prevaziđemo probleme u odnosima i kako da postignemo skladne odnose. Možemo da odemo malo dalje u pravcu da damo alate ljudima kako da ostvare međusobne odnose koji će im dati dobar ukus, ukus dobrog života. 

U prvom delu nećemo da pričamo o parovima. Svaki put kada pričamo o parovima, pitanje je kako da iziđemo iz problema i dođemo do dela gde je povezanost i komunikacija, kako da počnemo da rastemo, da osećamo kvalitet života, dobrog i slatkog života, između nas, na višem nivou.

Lajtman: Ja bih počeo od osnovnog, vidim da biste hteli neku vrstu metoda. Metod je jednostavan, u celoj prirodi postoji želja za održanjem u materijalnom. Biljke žele da se razviju na određeni način, životinje takođe, a čovek želi da se razvije bezgranično. I kad se neko razvija bez ograničenja, on to radi kroz pravljenje velike zajednice. I kada dostignemo određeno stanje razvoja, kad ego dostigne određeno stanje, postanemo svi povezani, svi smo jedna porodica.

Ono što se danas dešava je da vidimo da smo zavisni od milion drugih ljudi, od povezanosti sa celim svetom i na ovaj način treba da donesemo ceo svet u porodicu, unutra. U jednom trenutku živeo sam u porodici na jednom mestu, imao sam prinose od zemlje, stoke i to je bilo dovoljno za mene. Bilo je jednostavno. Danas zavisim od svih drugih, moja ishrana, moja primanja, potrebna energija sve zavisi od dobrih odnosa  sa drugima. 

I ovde je problem, treba da razmislimo kako da objasnimo ljudima da njihov život nije zatvoren u porodici. Porodica je dobra stvar, to je kao dom, specijalno mesto iz kojeg si proizišao i ka kome se vraćaš. Ali danas je svet toliko povezan, ja u mom stanu, sam u stvari u velikom gradu i u velikom svetu. 

Treba da naučimo osobu da radi sa drugom osobom, kao da su u velikoj porodici. Znači treba da pričamo o našem subjektu, o našem egu, volji za primanjem, želji za dobijanjem zadovoljstva od celog sveta, od našeg partnera, od dece, od stvari u kući. Sve ovo ima nešto zajedničko sa našim stavom o odnosima sa drugim ljudima. Svim ovim ljudima treba da damo savet kako da budu srećni izvan svoje familije, u većoj familiji. Naravno ne na isti intiman način koji imam u svojoj porodici sa svojom ženom i decom. 

Ovde imamo par uputstava. 

Prvo uputstvo je dopustiti, složiti se, ustupiti. 

Ljubav pokriva sve prekršaje. Sve je egoistična ljubav, svako želi da uživa, danas želim da uživam na ovaj način, sutra ću želeti nešto drugo. Moj ego se neprestano menja, mi smo jedinstveni po ovom u poređenju sa ostatkom prirode. I zato treba da znam, kako  da iznad svih mojih promena, neke stvari održim ne promenjene, konstantne, na nivou dobrog odnosa, iIi takođe kako da izazovem dobar odgovor, reakciju mog životnog partenera. I sa mojom decom, roditeljima, braćom i sestrama i celom širokom porodicom. Prema tome dopuštanje je prva stvar, odustajanje od nečeg. Moj učitelj Rabaš kaže, da je ljubav životinja koju uzgajate u kući iz zajedničkog slaganja.

Druga stvar je osmeh. 

Naš problem je da mi učimo ljude da idu u svet, sa stavom pobedi ga, budi mačo, pokaži da si jak. Radeći ovo mi u stvari krademo od osobe sposobnost da se slaže sa svetom, i dobijamo osobe koje mrze, neprijatelje koji će u nekom trenutku uzvratiti na isti način, spotaći nas gde god mogu. Znači ovo je loš pristup. I mi treba da obučimo, ne samo parove, nego sve ljude. 

Ako se smešimo, jednostavno, veštački osmeh. Uputiš ga i on ti je uzvraćen. A veštački, Amerikanci insistiraju na tom veštačkom osmehu, i uspeli su barem malo u tom. Ja se osmehujem. Zašto se osmehuješ? Zato jer se ne osećam tako, moj ego ne želi. Ali ti izgledaš tako, zašto? Jer znam da ako radim tako, ja ću uspeti, nemam izbora, ja moram ovde da radim protiv mog ega. 

Ja želim da dobijem razne stvari, ja želim da ceo svet bude na mom stolu i to je sve moje. Ovo je moja želja, svakog od nas. Ja treba da znam da ništa neće pomoći. Ako želim da bude tako, ja moram da imam odnos sa svakim, kao da sam potpuno spreman da budem takav. 

Vrlo jednostavno, radeći tako ja pridobijam svakog, ja kupujem svakog. Možete da kažete da je to nemoralno, ne želim da služim svakog. Kad im pokažeš da si spreman da radiš ovo, ti njih činiš svojim slugama. Kako pokazujem? Sa osmehom, dobrom namerom, čineći im male usluge. Ti kupuješ ljude, kupuješ svoje sluge. Koje sluge? One  koji  kažu ne, rade nešto protiv, ne obraćaju pažnju na tebe. Počeće da te poštuju, da te uzimaju u obzir, da obraćaju pažnju na tebe. 

Oren: To je ego, ja razumem, ako se osmehujem vama kao da sam ovde za vas, i na kraju ti ćeš se promeniti.

Lajtman: To utiče na tebe. Ja ne želim da se promenim, ne objašnjavaj to osobi, ali to će uticati da se promeni. Jer će se ona osmehivati, ti ćeš se osmehivati, obe ćete da se osmehujete, osmeh, osmeh, sve dok ne vidiš da se isplati. I ego će da kaže: našao sam dobru zaradu, dobar trik, može ovde da se zaraditi. Ne moram nikog da kupim, da se trudim, ja njima činim uslugu, oni meni čine uslugu, mi radimo sve stvari na određeni, ugodan način. Učini to na lep način, i vidi koliko si uštedio, koliko si uštedio energije, nerava, razočarenja. Danas postoji ekonomija koja se zove ekonomija sreće, i ona meri u novcu, koliko dobar odnos između ljudi pravi ušedu u troškovima.

Norvit: Znači imamo dve stvari, jedna je praviti ustupke, a druga je osmehivati se. Ako neko počne da primenjuje ova dva principa, i osmehuje se svom okruženju, zar on ne postaje neko koga mogu iskoristiti.

Lajtman: To je problem. Dozvoli im da misle da si ti neko koga mogu da iskoriste. Radeći tako mi ih držimo da misle da mogu da se okoriste. Ja utičem na svakog od njih da se osmehujena  mene, činim da oni budu dobri prema meni. 

Na početku, oni će početi da se ljute zbog toga, egoistična osoba će da kaže on se osmehuje, šta hoće, u čemu je problem. On to ne može da podnese. To je protiv njegove prirode, njegovog raspoloženja. Ali sa istrajnošću na uglađen i mek način, radeći tako ja činim da se on preda, da se on prema meni ponaša na isti način. Ja njemu pokazujem primerom. On nema izbora, to je naša priroda, on vidi mene kao njegovo ogledalo, kao primer sebe. Ja ga ne ubeđujem u ovo, ja pokušavam i za mene i za njega da postignem dobro. Zašto treba da se raspravljamo, kada to možemo da uradimo sa osmehom i na određeni način i da razrešimo naše probleme. 

Znači imamo pravljenje ustupaka i osmeh, upornost u osmehivanju. Tri, studiranja. Studiranje može da bude kroz razne vrate klipova, šala, kratkih situacija na tv –u, malih članaka u novinama. Zašto to radimo? Šta je naša priroda? Osoba mora da zna šta je njena priroda. To nije on, nego mi smo napravljeni na ovaj način, sa svim našim limitima, zahtevima prema drugi, prema deci, svetu. Naša priroda je da smo mi zlo. Od prirode, to je to. Sada pitanje: da li sam ja rukovođena mojim unutrašnjim impulsima. Kada gledamo malu decu, kažemo to je to, to je njegova priroda. Kada poraste možda će se promeniti. 

Možemo da kažemo ovako: mi možemo da budemo sami sebi psiholozi. Postoje prirodne osobine, neko je nervozan, neko prijatan, postoji 700 ili 800 definicija o unutrašnjim impulsima i ponašanjima čoveka. I svi su oni izraz našeg ega. I mi treba da znamo da je to naša životinja, naša priroda. Prema prirodi mi smo nastali od životinje i iznad ovog treba da bude nivo Adama, govorni nivo. Ja sam psiholog za ovu životinju, vlasnik ljubimca i posmatram ga, mislim o njegovoj prirodi, posmatram sa strane. Čovek i životinja. 

Norvit: Mi treba da im damo par saveta. Kako da uđemo u sopstvenu psihologiju... 

Lajtman: Barem spoznajom da sam takav. To je znanje koje dobijam svojom pronicljivošću gledajući sa stranei identifikujući te osobine u sebi. Imam dva, čoveka u meni koji istražuje i meri, i životinju koja je takva. I ja se ne stidim toga. Imamo  treninge gde svako kaže kako je on loš. Sećate se. Znači mi otkrivamo na specijalan način, mi želimo da otkrijemo koliko sam ja ovakav, onakav, ali faktički ja sam neke pronašao, izrekao, nekoliko sam progutao, jer se stidim. Ali to je nešto što postoji. I to je veoma važno. Ovo otvaranje, rešava mnogo unutrašnjih problema.

Zašto mi idemo kod psihologa. Zato, jer mi treba da to iznesemo pred nekog. Nakon što postanem psiholog samom sebi, pričam ovde o seriji diskusija u kojim je osoba podučena kako da stvarno bude psiholog samom sebi. Kako da vidi stvari sa strane, kako da identifikuje razloge, čega me ovo stajalo. 

Ja hoću da poludim, tako ja uzmem da posmatram sebe, moju ljutnu i merim je. Sam ovo režiram, sam se kontrolišem. I to znači ako ja radim ovo, ja takođe mogu da zaustavim sebe u svakom momentu. Ja sam kao političar, ja kontrolišem moju zver. Posebno to mora sa decom. Ja moram da pokažem deci koja su veoma senzitivna, ona grabe ove stvari, da im pokažem da nisam lud, ljut. Majka, deca se ponašaju na određeni način, a on ne pokazuje svoje osobine. Ovo je vaspitanje. Svo vaspitanje je kroz primer. Možemo kroz ovo proći u grupi ili kroz lični primer. Vaspitanje je primer. Koliko primera smo dobili kroz život, to ostaje sa nama za sav život i ne možemo se osloboditi ovih primera. Ovo gradi u nama naše ponašanje, formu, nameru.

Norvit: Ali mi možemo promeniti stvari kroz osveščivanje.

Lajtman: Da mi to radimo. Obično mi dobijemo primere u detinjstvu, ponesemo ga iz kuće, prema tome se mi ponašamo. I ovde smo da promenimo, korigujemo, da napravimo izvesne ispravke. 

Oren: Da li postoji drugi princip? Treći princip je upoznaj svoju prirodu i kontroliši svoje impulse.

Lajtman: Da postoji i drugi metod, drugi princip. Nije važno šta je moja priroda, moja, tvoja, mi sve možemo ispraviti, šta god hoćemo, kroz okruženje, uticajem okruženja. Recimo ja želim da kontrolišem, sve mora biti kako ja hoću i to tačno tako, nimalo drugačije. Tako se ja osećam. I ja osećam da sam nesposoban da išta uradim povodom ovog. Treba da znam, moguće je ispraviti ovo ponašanje i ostatak mog ponašanja, ne ego sam po sebi, nego da ga koristim na ispravan način. Mogu to kroz okruženje, okruženje mi da primer, okruženje me gura, tera me na to i čini to zajedno sa mnom. Kada radim ovako sa okruženjem, mogu da postanem druga osoba, potpuno. Ovo znači, ako mi hoćemo velike promene u čoveku, ne ono mali osmeh ili nešto malo kod kuće, onda dostižemo smisao. I svi to treba da urade, parovi, porodice.

Norvit: Ako sam osoba koja kontroliše, i ja sam svestan da ja ovo hoću da ispravim

Lajtman: I ja to uradim. Dobiješ primer od svog partnera, on je uplašen od mene, jer ja kontrolišem. Dozvoli mu da pokaže koliko je uplašen. Znam da je uplašen. Ne, on ti to pokazuje.

Nica: Kako mi pokazuje? Priča o tome, deli sa mnom svoja osećanja, ovako ja sam uplašena, odradi to. 

Lajtman: Ali ti kontrolišeš i on sam vidi da se plaši tebe. A ti. Ti prestaneš da kontrolišeš.

Nica: Šta on treba da uradi da shvati koliki radijus mu je potreban.

Lajtman: On treba da to pokaže, ja se tebe plašim. Da tako, ponašaj se, ja sam uplašen. Da li je on fin prema tebi, dobar. Ok. Tvoj ego treba stav, on hoće stav. Zašto? Jer ti želiš da kontrolišeš ovog jakog i ako se on pokaže slabim i uplašenim, nema kontrole. Onda ne možeš da ispuniš svoju želju za kontrolom. I onda se on oseća kao čovek koji je poništio tvoju sposobnost da kontrolišeš. 

Ovo je obrnuto od onog što ljudi misle. Oni misle da će svojim oštrim ponašanjem ispraviti drugog. Ne. Znate šta, na prvim autima točkovi su bili od dreveta, kao vagoni, i truckala su se, bilo je teško sedeti u tom autu, jer su poskakivali na svakom kamenu, dok nisu shvatili da treba da ih naprave od mekog materijala. Mekani točkovi mogu podneti bilo koji pritisak i prepreku.

Nica: Ja sam imala slučaj: nisam bila dovoljno jaka da pokažem svoju slabost.

Lajtman: To je nešto drugo, mi moramo raditi sa njim. Sa slabom osobom, ponašam se na drugačiji način da bih ga kontrolisao. Način da ga štitim, pokrivam ga, on počinje da kontroliše mene na neki način. Ja nastavljam da kontrolišem, ali na drugi način, on je moj, ne dirajte ga. Jer je on slomio barijere između nas, da je on kao ja, on je kao beba koja mi se nakači. I onda ja ne kontrolišem protiv, nego za.

Nica: Želela bih da se vratimo i fokusiramo na našu temu, poklapanju, nasmejanosti, spoznajom naših impulsa, i treće bez obzira na moju prirodu ja je uvek mogu korigovati kroz uticaj okoline. 

Lajtman: Okolina kao primer drugih. Misli se da je okolina nešto spolja. Ne, okolina je sve što osećam u mom egu, što ne pripada meni. Onog momenta kada mi se priključi, razbije moje granice, nije više izvan mene, uđe u mene. Kao beba, kao malo dete, i u ovom slučaju ne mogu da pokazujem svoje mišiće.

Nica: Moje pitanje je, ako je okruženje moja povezanost, moja kuća, pitam se kako da gradim moje okruženje, kako da svako od nas izgradi okruženje u svojoj kući, tako da može da ispravi sve koji su unutra i zaštiti sve unutra. 

Lajtman: Postoje dve teške stvari. Mi moramo biti meki da bi ušli jedni u druge. Za parove, odnos mora da bude takav da mi možemo da uđemo jedni u druge. Kao što postoji fizičko povezivanje, telo sa telom, tako postoji i unutrašnje povezivanje, što je želja sa željom. Gde ste svaki muško i žensko. Mi smo sve, mi smo oboje. Zajedno ulazimo jedno u drugo. To je kao što smo namesto točka od drveta napravili točak od gume. Tako treba da uradimo za svakog i jedno prema drugom.

Norvit: Da li vi kažete da namesto da budemo tvrdi, mi treba da budemo suprotono, meki. 

Lajtman: Da, da zamenimo drvo gumom. Svaki prema drugom. Za inkluziju, znači ja treba da očistim mesto za tebe i nova ti očistiš mesto za mene. Ovo je inkluzija, uključivanje. 

Nica: Šta može da izazove, utiče da polako osoba stekne ovu mekoću, blagost?

Lajtman: Mora da postoji društvena podrška, potpora. Velike porodice to mogu da urade, da se organizuju diskusije, serije na TV. Mora postojatu društveno raspoloženje za to. Inače nećemo imati goriva da to učinima. 

Oren: Da li možemo pomoći jedni drugima?

Lajtman: Može pomoć jedni drugim, ali to nije dovoljno. Mora postojati podrška društva. 

Rita: Ako odradim radionicu, da li će mi to pomći. I nakon radionice da nastavim sa iskustvom. Da li sam se ispravila ili  treba da se vratim i...?

Lajtman: Ne, naš ego radi ovako sa nama ceo život, hoću reći ja uradim jednu radionicu i zapamtim šta treba da radim. Šta je radionica? Ceo naš život je radionica. Ako želimo da dobro živomo, mekano, blago i sa podrškom od svih, nema izbora

Norvit: Ima toliko vrsta radionica, za obezbeđenje, za povezivanje... 

Lajtman: Ali to ne pomaže, vaše stanje čak postaje još gore. Pitanje je šta je cilj, šta je namera?

Nica: Cilj ovde nedostaje. Nedostaje namera. Zašto sam ja nakursu? Na ovom kursu, ovde je deo koji je veoma važan, jer to radim da bismo saznali kako da sarađujemo, kako da živimo u harmoničnim odnosima.

Lajtman: Na nivou čoveka moramo da definišemo pitanjem koliko nam široko treba ovaj način? Takođe na nivou društva, na poslu, u susedstvu, na nivou cele zemlje, u malom gradu. Ako se svi uključe, ako se svo stanovništvo uključi u nešto, mogli bi uštediti dosta novca, mogli bi zaustaviti zagađivanje sredine. Možemo imati razultate na svim poljima na svim nivoima. Mi moramo izgraditi okruženje, društvo šire nego u kome živimo danas. Treba da budemo iznad nas. Pričali smo o kišobranu, ovaj kišobran mora da bude javno mišljenje.

Oren: Ali šta je sa individuom?

Laktman: Ne pričamo o individui. Ako sam individua prema meni mora biti partner. Ako smo zajedno prema meni mora biti nešto drugo, drugačije okruženje. Recimo porodica, pred time će biti naše kolege na poslu, drugi ljudi, susedi.  Kada sad na tv-u ovo vidi cela zemlja ili ako je internacionalni tv i šire, nije da kreiramo program za ceo svet. Radi se o nivou, on treba da oseti sledeći nivo koji je izvan njegovog kruga. 

Mora biti podrška, podrška od kruga  koji je oko mene, mi podržavamo jedni druge, imamo istu temu, isti interes. Znači postoji podrška, posvećenost iz spoljnog kruga. I iz tog proizilazi da ja i moja žena idemo prema njima kao partneri sa njima. Pošto smo partneri i delimo između nas, što je jedna jedinica, prema njima mi smo kao partneri. Oni i mi. Najpre ja i ona, onda mi i oni. Kasnije kada zatvorimo krug, biće čak i veći krug. 

Oren: Razumem da kažete da, ako ja kao individua želim da uspem u ovom procesu, imam interes da to proširim da bi se to vratilo meni.

Lajtman: Da to je princip, uvek vanjski krug kontroliše tebe. 

Oren: Ja sam individua, i znam malo od ove nauke o kojoj nas učite, i razumem da po ovom principu ja ovo ne moram raditi kod moje kuće sa mojim partnerom. Kažite mi kako ja ovo treba da radim, šta tačno da radim sa ovim sledećim krugom? Da li treba da pričam sa njima? Šta da radim i sa kim?

Lajtman: Ne možeš ovo da radiš, jer si sam zakopan sopstvenim tretmanom.

Oren: Šta mislite pod ličnim tretmanom?

Lajtman: Ko će to uraditi za mene? 

Oren: Ja želim da budem vođen od jedne osobe, ne od nekog društva, neke organizacije.

Lajtman: Ne bih preporučio čoveku i ženi koji žele ispraviti svoj odnos, i koji ništa ne razumeju, da poćnu da objašnjavaju stvari drugima. Oni mogu sa najboljim namerama dobiti takve izraze koji neće doprineti njihovoj promeni... Recimo ti dođeš kod mene i kažeš gledaj počeo sam ubjeđivati ljude da uđu u ovaj proces. Vidim da na individuu ne može uticati. Ono što ti kažem je da prema principima prirode, zakonima prirode, ovo je kako treba da bude. Studiranje je da uvek postoji neko veći, širi, jači od tebe nasuprot kome ti postojiš. Promena je učenje, studiranje. Kako mogu promenuti sebe? Potrebni su im saveti, upute, osnaživanje, kao deca koja idu u školu, mora postojati društvo, učitelj. I na ovaj način mi možemo podučavati i obrazovati. 

Norvit: Da li treba da idemo do vlade i tražimo promenu tamo?

Lajtman: Zašto da idete do vlade? 

Norvit: Šta je najveći?

Lajtman: To je najniži. Koju promenu ti vlada može doneti? Ja ne prićam o vladi, ko dostiže to mesto u egoističnom društvu. Ali mi trebamo nešto iznad. Iznad, misli se na spoljašnji krug, koji zna šta treba da se radi sa ovima koji su u njemu, i postoje u međusobnom delovanju. Razumite ja i moja žena i moja porodica sada, kao jedna jedinica i vi i vaša porodica žele napredovati, moraju biti jedno nasprem drugog. I onda moramo izgraditi društvo gde će svi da se osmehuju jedni drugima, i da budu primer jedni drugima. I par porodica se ponaša ovako, i one mogu biti jedan primer. Jedna nalagajuća sila. Kako ljudi smršaju? Idu na predavanje, što je studiranje u našem slučaju, i gledaju jedni u druge, gledaju u primere, ja sam izgubio na kilaži, ja nisam jeo hleb, nisam pio coca-colu i td. I ja se ozarim ovim. Okruženje mora biti svugde, mi pričamo o upravljanju ljudskom prirodom. Čovek je socijalno biće, mi to treba da organizujemo kao što to organizuju učitelji u školama.

Norvit: Da li je to proces sa kojim počinje promena?

Lajtman: Može biti da mu ponudimo lekcije, Toru, iz kojih mogu da uče i da organizuju odgovarajuće okruženje za sebe. Evo primera: naše društvo, imamo knjigu prema kojoj organizujemo naše društvo za naše potrebe i to je kako mi napredujemo.

Norvit: Mi imamo i zajednički jezik, kada pričamo o nečem da znamo da je to ista stvar za menje, vas i njega.

Lajtman: Da, vi otkrivate zašto smo loši. Da bi našli zajednički jezik, naš ego radi protiv nas, gura nas da upoznamo jedni druge, inače ćemo ostati ovakvi, egoistični.

Nica: Mi smo organizovali  okrugle stolove, neki principi su se tamo pokazali kao dobri i svaki put se pitam kako da organizujem okrugli sto u mojoj kući, u partnerstvu sa mojim mužem. Kako da primenim principe. Okrugli sto je simbolično. Dvoje je grupa, hajde da primenimo zakone grupe sa ovim parom. Recimo da imamo konflikt, nepoverenje jedno prema drugom.

Lajtman: Kako počinjemo sa okruglim stolom. Princip je jednostavan, dođemo za okrugli sto i sve naše oružje ostavimo iza nas. Sednemo sa lulom mira, kao Indijanci, i opišemo sebi dobru, finu porodicu. Hajde da zamislimo sebe kao zaljubljen par. Ne treba da poništavmo naše stanje, ne treba da kažemo kako mora da bude, nego da pričamo samo o onom što je dobro. 

Nica: Dobra dvojnost, idealno partnerstvo, konekcija, delenje, podrška, zahvalnost, zajednička briga, osnovne stvari sa kojim sam ležerna. To je kao ples. To je uzajamno. Ja kupim sa njegove strane i on kupi sa moje strane. 

Lajtman: U pravu si, ovde postoje sve vreme emocije, bez emocija ne postoji osećaj povezanosti. Povezanost je ići stalno kroz promenu, znači ja se pomerim, ti se pomeriš. Napred, nazad. Bez toga nema plesa. Mi smo neprestano u vezi, ali da bi napravili ovu vezu, moramo neprestano biti u plesu. Misli se plus, minus, ovo mora stalno da se menja. Takođe osećaj dobrog i lošeg. Mora biti i soli i bibera, bez toga ne osećamo slatko.

Ali mi kontrolišemo ovu situaciju, i kroz ove promene imamo najviši princip: da oboje uživamo. Znači međusobni pritisak, niko ne može da uživa ako ne uživa drugi od prvog. Znači ja moram da osetim kako partner uživa u meni i u saglasnosti ja plešem, što znači da osećam drugog. I sa druge strane on treba da se ponaša isto prema meni. Znači uključivati jedan drugog. Svako živi na želji drugog. I  prema njegovoj želji i svim njegovim osobinama, svemu što je u njemu, on ih uzme u nameri da služi želji drugog. Ja 100% služim tebi i ti 100% služiš meni, i na ovaj način mi uključujemo jedan drugog i ako sam stalno svestan i osećam sve promene koje su u tebi i ti si svestan svih promena u meni, tada mi plešemo pravi ples. Ovo je idealna konekcija. 

Ali za ovo treba da smo dovoljno osetljivi za želje drugih. Proći kroz trening i ne plašiti se da se otvorim pred njim i da mi neće zabosti nož u leđa, sa ovim smo u specijalnom tretmanu jedan sa drugim, i ovo morada bude otvoren, otkrivajući, posvećen savez. I pitanje je ko se stara o ovm? U našem slučaju viša sila nas prosvetljuje. 

Zašto moram stalno da se brinem za tebe i ti za mene? Da bi se osećali dobro. Potreba da se osećam dobro daje nam snagu da istrajemo u ovom. Ovo je delikatan princip, jedinstven. Bez treće sile par ne može postojati. Zašto se religija uključila u ovo?  Da bi ih osnažila, jer ljudima to baš i nije trebalo. Čovek i žena i Shechina između njih, ovo je duhovno gledište. Ovde pričamo o ženi i muškarcu i društvu između njih. Mora da postoji pritisak, impuls od društva, mora nam pomoći, jer mi nismo sposobni da istrajemo u ovom. Mi živimo u egoističnom sistemu koji se obnavlja sve vreme. I ego radi na nama sve vreme na višim i višim kvalitetima. Samo socijalni pritisak, bez ovog mi ništa ne možemo uraditi. 

Mislim da su pisholozi obradili ovaj odnos dualnosti i postoji mnogo literature. Ali oni ne uzimaju u obzir ovu treću silu, ne znaju za ovaj princip, ne koriste ga. Ovo je problem, jer ako radimo samo u parovima, u početku je moguće, ali posle mi moramo organizovati stvari sa više spoljašnje podrške. Ili kao u religiji i javnom mišljenu, u nameri da dostignemo božanstvenost, nešto vanjsko mora da postoji. 

Mnogo parova ovo radi, jer hoće da imaju decu. Nekada treća strana ih natera da to urade, kao što su roditelji.

Norvit: Rekli ste da to ne možemo uraditi ako nismo pod pritiskom društva. Zar se ne menja taj socijalni pritisak takođe, zar se ne razvija? 

Lajtman: Društvo uključuje svakog, i naš ego se razvija, postaje integralan. Alat se menja, i kvalitet. Traži se od parova da imaju sve bolji i bolji kvalitet povezanosti. 

Oren: Napravimo okrugli sto kod kuće i šta posle. Kako to radi?

Lajtman: Ona i ja unosimo u rečima, osećanjima, pesmama, svakakvim načinima. I mi počinjemo da živimo u tom balonu, onom što smo nacrtali i ilustrovali za sebe. Živeti kao u priči, u bajci, kao kad se deca igraju. Upotrebi svoju imaginaciju. Ako ja to živim, to je život, u čemu je razlika između tog i ovog. Mi smo u snu, sanjamo nešto, što je mnogo uzbudljivije nego u svakodnevnom životu.

Oren: Mi smo ambiciozni, i mi se rasturamo

Lajtman: Ne, ne rasturate se, mi pokušavamo da se održimo. Kako? 

Oren: Vežbamo svakodnevno.

Lajtman: Treba da razumemo da ovde radimo protiv naše prirode, bez ove podrške ti to ne možeš uraditi. Ovo je učenje za ceo život i moramo da ga obnavljamo sve vreme. 

New Life Series – Talk #25 – Love Covers All Transgressions