четвртак, 13. март 2014.

ŠTA JE LJUBAV?



Ljubav je glavna odlika svemira i rekao bih da je to jedini pozitivan kvalitet koji pokreće, vodi i povezuje sve delove u njemu. Ona ujedinjuje elemente svih struktura: nepokretne, vegetativne, životinjske i na kraju čovekov unutrašnji svet. Mi ovaj ujedinjujuću kvalitet zovemo “ljubav” ili potpuno međusobno davanje. Cela priroda podleže zakonu opšte ljubavi. Jedini izuzetak je ljudski nivo i na njemu, tu gde se mi nalazimo, date su nam odrešene ruke da radimo šta god želimo, međutim mi se protivimo ovom zakonu.

Ako pitamo biologe da objasne zakon po kojem funkcioniše bilo koji organizam, dakle kako on postoji i kako se razvija, reći će da je sve zasnovano na potpunoj interakciji svih njegovih delova. U skladu sa pomenutim zakonom svaka ćelija brine o zdravlju celog organizma i njegovim važnim funkcijama, održavajući tako njegovu vitalnost. Drugim rečima, ćelija automatski daje telu sve što mu je potrebno. Ona čak sluša i naredbu da pristupi samouništenju kada je ispunila svoju funkciju i istrošila svoje resurse. Njen program se isključuje i ona sama sebe uništava. Upravljanje nekim sistemom, organizmom ili organom sprovodi se pomoću opšteg zakona o postojanju.


Ukoliko uzmemo opšti, celovit zakon prirode – zakon o ujedinjenju, homeostazu*, videćemo da je sve što se u prirodi događa zasnovano na njenom samoočuvanju, samoodržanju i samorazvoju ka određenom cilju, pri čemu je zanemareno postojanje i razvoj pojedinačnih delova. Ovaj zakon koji uređuje celokupno delovanje između elemenata, odnosno njihov celokupni odnos, uređuje i postojanje na bilo kojem nivou u prirodi.

Međutim, ako pogledamo čoveka nakon što smo prethodno rečeno shvatili, videćemo da se on nalazi u potpunoj suprotnosti prema ovom zakonu. Ovde ne mislim na čovekovo postojanje na nivou na kojem naš organizam funkcioniše kao živo telo i prirodno podleže zakonima prirode. Mislim na ljudski nivo delovanja između nas, na osete, misli, gde naše “Ja” postoji – dakle, mislim na to gde smo mi potpuni egoisti. Mi ovde ne želimo da razmatramo svet, njegovu celovitost i kako njegovi delovi deluju jedni na druge. Danas je jasno da je svet malo, globalno selo u kojem svi mi zavisimo jedni od drugih. Budući da smo deo prirode, sa našim mislima, željama i aktivnostima mi na svim nivoima nanosimo ogromnu štetu ovoj celovitosti. Na kraju, ta šteta nam se vraća kao negativan uticaj svega što se nalazi u prirodi i to počinjemo sada i da osećamo.

Zakon bezuslovne ljubavi – opšte međuzavisnosti, odnosno nagonske, prirodne, nesvesne pažnje i brige, još nije shvaćen na ljudskom nivou. Ukoliko u skladu sa ovim zakonom uvažimo svakoga i sve, ukoliko shvatimo da smo svi jednaki, međusobno povezani, kao da imamo jedno srce, jednu dušu i iste misli, tada će naše učešće u prirodi biti tačno i celovito. Sjedinićemo se sa preostalim delom prirode i naš odnos prema njoj biće ljubav.

Poznavanje ovog zakona omogućuje nam da shvatimo da su ljubav i mržnja između nas danas zapravo apsolutni egoizam, da je to ljudska želja da iskoristi drugog – u seksu, u porodici, u društvu – a sve za ličnu korist, koja je prividna, jer na kraju čovek ne dobije ništa u svoju korist. Sve se zasniva na jednostavnoj egoističnoj kalkulaciji. Pošto čovek ne može da spozna zloćudnost svog ponašanja on samo produbljuje krizu.

Danas, dok smo na poslednjem stepenu razvitka ega, vidimo sveukupan krah postojeće povezanosti između ljudi. U prošlosti smo bili povezani nekim vezama, sporazumima i dogovorima. U ovom našem vremenu pokazuje se samo bezočni, besramni egoizam u svojoj ogoljenosti. To je dobro, jer kada vidimo svoje pravo lice bićemo bliže razumevanju problema i pronalaženju rešenja za njega. Izvorna kabala nam otkriva put da postignemo ljubav.

*) ravnoteža fizioloških funkcija u organizmu koja obezbeđuje normalno funkcionisanje ćelija i tkiva

M. Laitman

Izvor teksta:

Нема коментара:

Постави коментар